Милојка Перова Перовић

• Крвави походи
•  
•  
• Вук Страинић и Спушки бегови

Крвави походи

Српско царство паде у окове

Србин цвили спаситеља зове

Глас Милошев кличе са Комова:

„Црногорци, браћо Србинова,

Не дајте се сили да вас смрви

За крст часни ја сам пао први

Као жртва отровнога пића

Зле издаје Вука Бранковића,

Зато, браћо, нек вас држи слога

И извори духа витешкога

Свака судба нову судбу рађе

И силнима сунце ће да зађе!“

Вјечни одјек Обилића гласа

Малу Црну Гору заталаса

И ђецу јој јунаштвом опаса

Племе Кучи од свога постанка

Колијевка бијаше јунака

Ту се лоза Дрекалова вила

Битке била за спас рода мила.

Црногорка Поповића Мара

Када себи бира господара,

Зарече се узеће јунака

Према наму браће и рођака,

По имену одабира њега

Поста љуба Брунчевића бега,

Десне руке Скадарског везира

Који склопи са Кучима мира,

Дивна ћерка славних прађедова

Без божијег оде благослова,

Шест година ка вјекви прође

Нико Мари од рода не дође,

Браћи жеља додијала веља

Па благослов траже родитеља,

Пошли сеју да походе милу

Не хајући за сву турску силу.

Гога Рашов племенски делија

И брат његов стричевић Илија,

На дворове Брунчевић елеза

Господска их дочека трпеза,

Мара сузе радоснице лије

Млад се беже весели и смије,

Част му бјеше великом јунаку

Угостити на своме чардаку,

Црногорске велике војводе

Но глас Скадру на Бојани оде,

Махмут паши казиваху људи:

„Бутум нам се царевина чуди

Како Елез на дворове своје

Мога примит душманине твоје

Што презиру султана и луну

Што их турске удовице куну!“

Силном паши додијале даве

Књигу пише бегу из тврђаве:

„Чуј, Елезе, десна руко моја

Мили зете каурскога соја,

Зли гласови царевином брује

Чуваш љуте на чардаку гује,

Не хајући за недела њина

Која трпи турска церевина,

Па те молим у име султана

Хитај Скадру још истога дана,

Даћу теби стотину момака

Јаничара бираних јунака

Под копреном поноћнога мрака

Нек ударе на твога чардака,

Издај мени душманине наше

На пешкеш ти од твојега паше,

Двије мале пушке позлаћене

Што но стоје за појасом мене,

Ти ћеш беже, вјечно да се славиш

Када Куче без вођа оставиш

Ја ћу силну окренути војску

Да покорим земљу црногорску,

Племе Кучи узданица њина

Нека буду твоја беговина!“

Беже књигу чита па се пита

Што је људска душа незасита,

Зло размишља а добру се нада

Жеђза славом врлине надвлада.

Тако и он у овоме часу

Виђе себе делију на гласу,

Како с пашом сједи на дивану

Вјерна војска гине на мегдану,

Како кучи од њега се боје

Одлучи се издат' шуре своје.

Док се Мара с браћом разговара

Бег у Скадру од свог господара

Прими пушке позлаћене двије

Собом води цареве делије,

Сто момака бираних јунака

Распореди около чардака,

Све застаде како и остави

Са љубом се и шурама здрави.

Мара слути срце јој се стеже

Што је ноћас прикаснио беже,

За појасом носи пушке двије

Које прије ни имао није,

Какву ли то кобну миса крије.

Тихо она Елезу говори:

„Господару, сједи и одмори

Дај ми пушке позлаћене твоје,

Нека оне на дувару стоје!“

Бег јој пружи пушке обадвије

Огањ плану грома чуо није.

Браћи Мара за издају каже:

„Турске су нас опасале страже

Боримо се, мила браћо моја,

Ка' потомци Дрекалова соја!“

Утврђена врата и пенџери

А насрћу Турци ка' звијери,

Пучу пушке, грми и сијева

Мара с браћом у чардаку пјева,

Сваки фишек једна турска глава

Везирова војска малаксава

А Мара их са пенџера зове:

„Аој, Турци, слуге везирове

Људска злоба вашу судбу скова

На поклон вам танад од олова,

Крв се људска потоцима лије

Поручите цару из Азије,

Узалуд му сва његова војска

Не покори брда црногорска,

Срби гину али мријет' неће

Иза зиме долази прољеће!“

Везир абер од гласника доби

Да му војску Мара с браћом поби

Те пред војском крену из тврђаве

Да каурске посијече главе,

Чардаку се примаћи не смије

Јер из њега живи огањ бије,

На около пролазе затвара

Паша с војском на троје удара,

Док се диже цвијет од момака

Под командом Поповић Новака,

Све бирани кучки витезови

Да се паши не остваре снови,

На Диношу сипљу ватру живу

Да избаве браћу и одиву,

Кулу држе чврсте турске страже

Ново восци црногорској каже:

„Одох, браћо, крај цијевне воде

Проћу турске страже и уходе

У логору кад настане вика

Ви удрите сложно на крвника!“

Турске страже у заносу боја

Не познаше кучкога хероја,

Који тјера помамнога хата

Махмут-паши шатору на врата,

Зу застаде, пушци огањ даде

Силан паша мртав земљи паде

Ни кајат се није има каде.

У логору паника настаде

Ново бјежи за њим Турци лете,

Господара свога да освете.

Пружише му горе уточиште

Кучка војска Диношу притиште,

Заточени сиђоше с чардака

Проломи се плотун из пушака,

Ухвати се коло од момака

Припијева Поповић Новака.

Вук Страинић и Спушки бегови

Црна Горо,  гнијездо слободе,

Памтиће те освајачке хорде

По дарима које им дарова,

По ханџару и киши олова,

По камену и вјечном пламену.

Причаћу вам за догађај ови:

Дигоше се од Спужа бегови;

Једно бјеше Омер Лисичићу

Друг Алил Ахметбеговићу,

Ибро Љуца и млади Авдија

Па делија Ибрахим Алија,

Асановић с њима Хусеине,

Окренуше про Зетске равнине

Пошли јесу харач да донесу

Па их ето до Бјелопавлића.

Танкој кули Вука Страинића,

Кога памте турски крволоци

Ђе бијаху битке Црногорци.

Никца сина Вук Страинић има

Најљепши је међу Брђанима,

Отац му се са јунаштвом дичи

Ожени га како му приличи,

Цуром Јелом, вилом пребијелом.

Још имаше поља и ливаде

И бијеле овце на хиљаде,

У подруме вина и ракије,

У свом царству султан има није

Љепшег раја од овога краја.

Размишљаху спушки зулумћари

Ко ће силног Влаха да превари,

Слуга коње турске преузима

Вук бегове у одаје прима,

Доноси им и јела и пића

По адету куће Страинића.

Гости су му цвијет царевине

Служи вино мрки каурине;

О јунаштву поче да се збори

А Никчева љубовца их двори,

Насмијана као зора рана

Витка т'јела ка у гори јела,

Плетенице око главе сплела,

Румен лице краси јој бијело,

Златном нити ткано одијело

Крије тајне на женско тијело

Три ђердана на грло бијело,

Белензуке и прстен на руке

Двори Турке, мисли на хајдуке

И на Никца Вуковог јединца.

Кад Јелино лице засијало

Беговима срце заиграло,

Ни сам султан нема у сараје

Љепше жене од Вукове снаје.

Проговори беже Лисичићу:

„Каурине, Вуче Страинићу,

Твоја снаја моје срце наче

Све хараче узми од Мораче!

Даћу благо царевога града

Да ме љуби кауркиња млада,

Једну ноћцу да проведем с њоме

У сред Спужа у конаку моме!“

Вуче слуша, са мржњом се бори

У том Ибро Љуца проговори:

„Ја у мојих осамдесет љета

Прошао сам, браћо, по свијета,

Упозн'о сам свакаквијех ћуди

Ал' Омере од тебе ме чуди,

Дајеш благо за бијелу вилу,

Па зар жену да љубиш на силу?

Зар срамота и грехота није

Садит' ружу ђе сунце не грије?!

Женској чари одољет' је тешко

Али поштуј правило витешко

Ти са Никцем мегдан подијели

Ко поб'једи господар је Јели!“

Бјеше Вука спопанула мука,

У наручју држаше унука,

Проговори срце у хајдука:

„Да ми дадеш градове и села

Од Стамбола до Спужа бијела

И Јегејско и Јадранско море,

Да се горе у злато претворе

Не бих дао Јеле ни образа;

Ја се старац не бојим пораза

Па радимо како Љуца каза

Лисичићу, ја ћу мјесто сина

Бранит' врело људскијех врлина.

Снајо, Јело, прихвати дијете

И саслушај моје аманете:

Хитај с Гашом господара тражи

И за моју судбину му кажи,

Савијајте гн'јездо у планине

Вук ће остат часно да погине,

Нек ми уник расте са вуцима

Кад се почне дружит' с хајдуцима

У равнину с оцем нека сиђе

Ђедовину своју да обиђе

Када Зетску прегази равницу

Нека Спушку посјети главицу!“

Турци ћуте смркнутога чела

Дувару се примицаше Јела

Ђе висаше сабља окована

Прасвекра јој војводе Стевана

И Вукове мале пушке двије,

Мисли млада – платићете змије,

Црногорка за откупа није –

Слути Гашо крв ће да се точи

Сузних очи дијете поскочи,

Па појури на врата од двора

Да потражи оца преко гора.

Лисичић се беже наиједи,

Заста Вуче у својој бесједи,

Наста тајац у бијелу двору

К'о пред буру на сињему мору,

Скочи Турчин и трже ханџара

Огласи се Јела крај дувара,

Не прозбори као друге жене

Но плотуном пушке позлаћене,

Шћаше згодит Лисичића бега

Ал' Авдија сручи се крај њега.

Црногорка са пушком у руке

Про нишана погледује Турке:

„Бачи ханџар, спушка буљубашо,

У лављу си царевину заш'о.“

Ибро поче да превија сина

Опет мучна завлада тишина.

Наднио се Вуче ка планина.

Стоји старац главе уздигнуте

Омер дрхти, сви бегови ћуте.

Силан беже помисли у муци:

„Златна пушко, у златној си руци!

Боље да нам ударе хајдуци,

За јунака нема веће бруке

Но од женске погинути руке!“

Асановић сјеђаше по страни

И на Вука пушком нанишани

Звизну сабља старога витеза

Турском крви прели се трпеза,

Насрнуше бегови ка вуци

Вук се брани са сабљом у руци.

Да видите Црногорке младе

Бијеса се турског не препаде,

Но дохвати сабљу оковану

Њоме ману, и бег један пану.

Вук се бори са три крволока

Више Љуце стаде Црногорка,

Сабљом ману посјећи га не шће

Него свекру у помоћ прилеће.

И Алији живот се угаси

У том с врата плотун се огласи,

Никац стао на врата од двора

Боже мили, крвава призора:

Стари Ибро сина заклањаше

Сав у крви Омер дрхтијаше,

Наспрам њега Вуче под ранама

Крвав ханџар држи у рукама

Рањен тигар спрам рањеног лава

Бијаше их погледати страва:

Вуку крв се низ брке слијева

Рука му је клонила лијева,

Из очију муња му сијева.

Изломљене токе у хајдука,

Бегу десна одсјечена рука,

Десно око ханџар угасио

Ни Бог сами не би га спасио.

Никац приђе да га посијече

Док га Вуче прекори и рече:

„Немој, сине, данашњег ти дана,

Лисичић је допануо рана,

Од којијех не може претећи

Рањен јунак не смије се сјећи!“