Крвави походи

Српско царство паде у окове

Србин цвили спаситеља зове

Глас Милошев кличе са Комова:

„Црногорци, браћо Србинова,

Не дајте се сили да вас смрви

За крст часни ја сам пао први

Као жртва отровнога пића

Зле издаје Вука Бранковића,

Зато, браћо, нек вас држи слога

И извори духа витешкога

Свака судба нову судбу рађе

И силнима сунце ће да зађе!“

Вјечни одјек Обилића гласа

Малу Црну Гору заталаса

И ђецу јој јунаштвом опаса

Племе Кучи од свога постанка

Колијевка бијаше јунака

Ту се лоза Дрекалова вила

Битке била за спас рода мила.

Црногорка Поповића Мара

Када себи бира господара,

Зарече се узеће јунака

Према наму браће и рођака,

По имену одабира њега

Поста љуба Брунчевића бега,

Десне руке Скадарског везира

Који склопи са Кучима мира,

Дивна ћерка славних прађедова

Без божијег оде благослова,

Шест година ка вјекви прође

Нико Мари од рода не дође,

Браћи жеља додијала веља

Па благослов траже родитеља,

Пошли сеју да походе милу

Не хајући за сву турску силу.

Гога Рашов племенски делија

И брат његов стричевић Илија,

На дворове Брунчевић елеза

Господска их дочека трпеза,

Мара сузе радоснице лије

Млад се беже весели и смије,

Част му бјеше великом јунаку

Угостити на своме чардаку,

Црногорске велике војводе

Но глас Скадру на Бојани оде,

Махмут паши казиваху људи:

„Бутум нам се царевина чуди

Како Елез на дворове своје

Мога примит душманине твоје

Што презиру султана и луну

Што их турске удовице куну!“

Силном паши додијале даве

Књигу пише бегу из тврђаве:

„Чуј, Елезе, десна руко моја

Мили зете каурскога соја,

Зли гласови царевином брује

Чуваш љуте на чардаку гује,

Не хајући за недела њина

Која трпи турска церевина,

Па те молим у име султана

Хитај Скадру још истога дана,

Даћу теби стотину момака

Јаничара бираних јунака

Под копреном поноћнога мрака

Нек ударе на твога чардака,

Издај мени душманине наше

На пешкеш ти од твојега паше,

Двије мале пушке позлаћене

Што но стоје за појасом мене,

Ти ћеш беже, вјечно да се славиш

Када Куче без вођа оставиш

Ја ћу силну окренути војску

Да покорим земљу црногорску,

Племе Кучи узданица њина

Нека буду твоја беговина!“

Беже књигу чита па се пита

Што је људска душа незасита,

Зло размишља а добру се нада

Жеђза славом врлине надвлада.

Тако и он у овоме часу

Виђе себе делију на гласу,

Како с пашом сједи на дивану

Вјерна војска гине на мегдану,

Како кучи од њега се боје

Одлучи се издат' шуре своје.

Док се Мара с браћом разговара

Бег у Скадру од свог господара

Прими пушке позлаћене двије

Собом води цареве делије,

Сто момака бираних јунака

Распореди около чардака,

Све застаде како и остави

Са љубом се и шурама здрави.

Мара слути срце јој се стеже

Што је ноћас прикаснио беже,

За појасом носи пушке двије

Које прије ни имао није,

Какву ли то кобну миса крије.

Тихо она Елезу говори:

„Господару, сједи и одмори

Дај ми пушке позлаћене твоје,

Нека оне на дувару стоје!“

Бег јој пружи пушке обадвије

Огањ плану грома чуо није.

Браћи Мара за издају каже:

„Турске су нас опасале страже

Боримо се, мила браћо моја,

Ка' потомци Дрекалова соја!“

Утврђена врата и пенџери

А насрћу Турци ка' звијери,

Пучу пушке, грми и сијева

Мара с браћом у чардаку пјева,

Сваки фишек једна турска глава

Везирова војска малаксава

А Мара их са пенџера зове:

„Аој, Турци, слуге везирове

Људска злоба вашу судбу скова

На поклон вам танад од олова,

Крв се људска потоцима лије

Поручите цару из Азије,

Узалуд му сва његова војска

Не покори брда црногорска,

Срби гину али мријет' неће

Иза зиме долази прољеће!“

Везир абер од гласника доби

Да му војску Мара с браћом поби

Те пред војском крену из тврђаве

Да каурске посијече главе,

Чардаку се примаћи не смије

Јер из њега живи огањ бије,

На около пролазе затвара

Паша с војском на троје удара,

Док се диже цвијет од момака

Под командом Поповић Новака,

Све бирани кучки витезови

Да се паши не остваре снови,

На Диношу сипљу ватру живу

Да избаве браћу и одиву,

Кулу држе чврсте турске страже

Ново восци црногорској каже:

„Одох, браћо, крај цијевне воде

Проћу турске страже и уходе

У логору кад настане вика

Ви удрите сложно на крвника!“

Турске страже у заносу боја

Не познаше кучкога хероја,

Који тјера помамнога хата

Махмут-паши шатору на врата,

Зу застаде, пушци огањ даде

Силан паша мртав земљи паде

Ни кајат се није има каде.

У логору паника настаде

Ново бјежи за њим Турци лете,

Господара свога да освете.

Пружише му горе уточиште

Кучка војска Диношу притиште,

Заточени сиђоше с чардака

Проломи се плотун из пушака,

Ухвати се коло од момака

Припијева Поповић Новака.