Вук Страинић и Спушки бегови

Црна Горо,  гнијездо слободе,

Памтиће те освајачке хорде

По дарима које им дарова,

По ханџару и киши олова,

По камену и вјечном пламену.

Причаћу вам за догађај ови:

Дигоше се од Спужа бегови;

Једно бјеше Омер Лисичићу

Друг Алил Ахметбеговићу,

Ибро Љуца и млади Авдија

Па делија Ибрахим Алија,

Асановић с њима Хусеине,

Окренуше про Зетске равнине

Пошли јесу харач да донесу

Па их ето до Бјелопавлића.

Танкој кули Вука Страинића,

Кога памте турски крволоци

Ђе бијаху битке Црногорци.

Никца сина Вук Страинић има

Најљепши је међу Брђанима,

Отац му се са јунаштвом дичи

Ожени га како му приличи,

Цуром Јелом, вилом пребијелом.

Још имаше поља и ливаде

И бијеле овце на хиљаде,

У подруме вина и ракије,

У свом царству султан има није

Љепшег раја од овога краја.

Размишљаху спушки зулумћари

Ко ће силног Влаха да превари,

Слуга коње турске преузима

Вук бегове у одаје прима,

Доноси им и јела и пића

По адету куће Страинића.

Гости су му цвијет царевине

Служи вино мрки каурине;

О јунаштву поче да се збори

А Никчева љубовца их двори,

Насмијана као зора рана

Витка т'јела ка у гори јела,

Плетенице око главе сплела,

Румен лице краси јој бијело,

Златном нити ткано одијело

Крије тајне на женско тијело

Три ђердана на грло бијело,

Белензуке и прстен на руке

Двори Турке, мисли на хајдуке

И на Никца Вуковог јединца.

Кад Јелино лице засијало

Беговима срце заиграло,

Ни сам султан нема у сараје

Љепше жене од Вукове снаје.

Проговори беже Лисичићу:

„Каурине, Вуче Страинићу,

Твоја снаја моје срце наче

Све хараче узми од Мораче!

Даћу благо царевога града

Да ме љуби кауркиња млада,

Једну ноћцу да проведем с њоме

У сред Спужа у конаку моме!“

Вуче слуша, са мржњом се бори

У том Ибро Љуца проговори:

„Ја у мојих осамдесет љета

Прошао сам, браћо, по свијета,

Упозн'о сам свакаквијех ћуди

Ал' Омере од тебе ме чуди,

Дајеш благо за бијелу вилу,

Па зар жену да љубиш на силу?

Зар срамота и грехота није

Садит' ружу ђе сунце не грије?!

Женској чари одољет' је тешко

Али поштуј правило витешко

Ти са Никцем мегдан подијели

Ко поб'једи господар је Јели!“

Бјеше Вука спопанула мука,

У наручју држаше унука,

Проговори срце у хајдука:

„Да ми дадеш градове и села

Од Стамбола до Спужа бијела

И Јегејско и Јадранско море,

Да се горе у злато претворе

Не бих дао Јеле ни образа;

Ја се старац не бојим пораза

Па радимо како Љуца каза

Лисичићу, ја ћу мјесто сина

Бранит' врело људскијех врлина.

Снајо, Јело, прихвати дијете

И саслушај моје аманете:

Хитај с Гашом господара тражи

И за моју судбину му кажи,

Савијајте гн'јездо у планине

Вук ће остат часно да погине,

Нек ми уник расте са вуцима

Кад се почне дружит' с хајдуцима

У равнину с оцем нека сиђе

Ђедовину своју да обиђе

Када Зетску прегази равницу

Нека Спушку посјети главицу!“

Турци ћуте смркнутога чела

Дувару се примицаше Јела

Ђе висаше сабља окована

Прасвекра јој војводе Стевана

И Вукове мале пушке двије,

Мисли млада – платићете змије,

Црногорка за откупа није –

Слути Гашо крв ће да се точи

Сузних очи дијете поскочи,

Па појури на врата од двора

Да потражи оца преко гора.

Лисичић се беже наиједи,

Заста Вуче у својој бесједи,

Наста тајац у бијелу двору

К'о пред буру на сињему мору,

Скочи Турчин и трже ханџара

Огласи се Јела крај дувара,

Не прозбори као друге жене

Но плотуном пушке позлаћене,

Шћаше згодит Лисичића бега

Ал' Авдија сручи се крај њега.

Црногорка са пушком у руке

Про нишана погледује Турке:

„Бачи ханџар, спушка буљубашо,

У лављу си царевину заш'о.“

Ибро поче да превија сина

Опет мучна завлада тишина.

Наднио се Вуче ка планина.

Стоји старац главе уздигнуте

Омер дрхти, сви бегови ћуте.

Силан беже помисли у муци:

„Златна пушко, у златној си руци!

Боље да нам ударе хајдуци,

За јунака нема веће бруке

Но од женске погинути руке!“

Асановић сјеђаше по страни

И на Вука пушком нанишани

Звизну сабља старога витеза

Турском крви прели се трпеза,

Насрнуше бегови ка вуци

Вук се брани са сабљом у руци.

Да видите Црногорке младе

Бијеса се турског не препаде,

Но дохвати сабљу оковану

Њоме ману, и бег један пану.

Вук се бори са три крволока

Више Љуце стаде Црногорка,

Сабљом ману посјећи га не шће

Него свекру у помоћ прилеће.

И Алији живот се угаси

У том с врата плотун се огласи,

Никац стао на врата од двора

Боже мили, крвава призора:

Стари Ибро сина заклањаше

Сав у крви Омер дрхтијаше,

Наспрам њега Вуче под ранама

Крвав ханџар држи у рукама

Рањен тигар спрам рањеног лава

Бијаше их погледати страва:

Вуку крв се низ брке слијева

Рука му је клонила лијева,

Из очију муња му сијева.

Изломљене токе у хајдука,

Бегу десна одсјечена рука,

Десно око ханџар угасио

Ни Бог сами не би га спасио.

Никац приђе да га посијече

Док га Вуче прекори и рече:

„Немој, сине, данашњег ти дана,

Лисичић је допануо рана,

Од којијех не може претећи

Рањен јунак не смије се сјећи!“